U našoj zemlji najviše korišćeno organsko đubrivo je stajnjak. Međutim smanjenje stočnog fonda poslednjih godina uticalo je na to da se stajnjak primenjuje u sve manjim količinama, a u biljnoj proizvodnji potrebe za organskim đubrivima su sve veće. Tako da, zelenišno đubrenje, posmatrajući rezultate i kvalitet koji donosi, zaslužuje veću pažnju proizvođača.
Zelenišno đubrivo predstavlja svežu biljnu masu koja se zaorava u zemljište, kojom se unosi organska materija i hranljivi elementi. Ovaj postupak namenske proizvodnje sveže organske materije (nadzemne i korenske mase gajenih biljaka-siderata) namenjen je poboljšanju kvaliteta zemljišta, pri čemu ima za cilj poboljšanje njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, odnosno povećanje plodnosti zemljišta i prinosa gajenih useva.
Usevi pogodni za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu i zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu, usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i na taj način ih premeštaju u oranični sloj zemljišta.
Kao zelenišno đubrivo najpovoljnije su leguminozne biljke, koje mogu da fiksiraju atmosferski azot i prenesu ga u zemljište. Najčešće se koriste lupina, stočni grašak, grahorice. Od neleguminoznih biljaka, najčešće se koriste uljana repica, raž, ječam, slačica, facelija…
Usevi zelenišnog đubriva podstiču mikrobiološku aktivnost u zemljištu i imaju uticaj na rastresitost i biogenost podoraničnog sloja zemljišta uz pomoć razvijenog korenovog sistema. Kao rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište može doći do povećanja prinosa narednog, a nekada i sledećeg useva. Efekat zelenišnog đubriva zavisi od uslova pod kojima se primenjuje. Efekat zelenišnog đubrenja u određenim agroekološkim uslovima suvog ratarenja, ograničava, pre svega, količina i raspored padavina. Povoljni rejoni za primenu zelenišnog đubrenja su oni koji raspolažu sa godišnjom sumom padavina većom od 600 mm i prosečnom godišnjom temperaturom iznad 7°C. Ukoliko nemamo navedene uslove, neophodno je navodnjavanje i odabir ozimih međuuseva skromnijih zahteva prema toploti i svetlosti.
Povećanja prinosa narednog useva nakon primene zelenišnog đubriva je sporo, dok se značajnije povećanje zapaža posle njegove duže uzastopne primene (3-5 god.). Poseban značaj ima jeftina proizvodnja zelenišnog đubriva i mogućnost njegove primene u velikim razmerama pri relativno malim ulaganjima rada, a osim toga ono ima prednosti u odnosu na druge vrste organskih đubriva (stajnak, treset, kompost, žetveni ostaci) zbog nepostojanja transportnih troškova.
Najčešća varijanta zelenišnog đubrenja podrazumeva zaoravanje biljaka na dubinu od 20 do 30 cm, u fazi cvetanja, jer je tada postignuta najveća zelena masa. U ovoj fazi najpovoljniji je odnos C:N, što ima pozitivan uticaj na tok mineralizacije zaorane mase. Takođe se mlade biljke razlažu brže nego starije, jer starije biljke sadrže više celuloze i lignina. Zaoravanje se izvodi nekoliko nedelja pre setve glavnog useva, da se zaorane biljke delom razlože i zemljište slegne pre nego što krene proizvodnja. Rano proleće je pravo vreme, ako je zemljište tokom zime bilo pod zelenišnim đubrivom.
Zelenišno đubrivo može da se primeni i bez zaoravanja, tako što se biljke samo poseku i ostave da istrule na površini zemljišta.
Iskustvo je pokazalo da zelenišno đubrivo daje bolje efekte kada se primenjuje zajedno sa drugim vrstama đubriva (organskim i mineralnim). Stajnjak primenjen zajedno sa zelenišnim đubrenjem potpomaže razlaganje, čime se pojačava i ubrzava dejstvo zelenišnog đubriva. Takođe unošenjem fosfornih i kalijumovih mineralnih đubriva sa zelenišnim đubrivom se može postići optimalna količina hraniva u zemljištu.
Iskustva govore da ovaj način đubrenja osim što povećava količinu hranljivih sastojaka za biljke, ima i drugih pozitivnih efekata. Naime, zelenišno đubrivo štiti zemljište od sabijanja posle obilnih kiša, što je naročito važno za zemljišta s mnogo gline, a takođe pomaže i u zadržavanju hranljivih sastojaka iz zemlje kako ih ne bi isprala kiša. Biljke za zelenišna đubriva brzo klijaju i rastu, gušeći izdanke korova, a istovremeno u nekoj meri se smanjuje prisustvo štetočina.
Biljke za zelenišno đubrenje:
Lupina dolazi u obzir za peskovita i beskrečna zemljišta, na kojima daje veliku količinu zelene mase – od 40.000 -75.000 kg/ha, ima dubok korenov sistem. Seje se u martu, a zaorava se kada je većina biljaka u cvetu, odnosno početkom juna. Odlično uništava korove.
Stočni grašak je odlična pokrovna biljka: daje 35.000 – 45.000 kg/ha zelene mase i brzo se razlaže. Otporna je prema mrazu pa se može sejati kako u julu, tako i u septembru, oktobru i novembru. Pošto poleže po zemlji mora da se seje u smeši s ovsem ili raži (140 kg graška i 60 kg ovsa ili raži po hektaru). Zaorava se kada je oko 50% biljaka u cvetu.
Obična grahorica vrlo dobro podnosi sve tipove zemljišta, ali je osetljiva na hladnoću – izmrzava na – 8 °C, zbog čega je treba sejati samo u julu ili avgustu, a zaoravati je kasno u jesen. I ona se zbog poleganja mora sejati u smeši s ovsem ili raži. (120 kg grahorice i 60 kg ovsa ili raži po hektaru)
Maljava grahorica je pogodna za srednje teška i peskovita zemljišta. Odlično podnosi zimske hladnoće, može se sejati ne samo u julu i avgustu, već i u septembru i oktobru. Seje se u istoj količini i smeši kao i obična grahorica.
Slačica daje od 30.000 do 35.000 kg/ha zelene mase, koja se brzo razlaže u zemljištu. Seje se početkom avgusta ili sredinom oktobra, u količini od 12 do 15 kg/ha. Zaorava se sredinom oktobra ili ako je u oktobru posejana, početkom aprila.
Heljda je veoma dobra pokrovna biljna vrsta, ima sposobnost da iz dubljih slojeva zemljišta izvlači kalijum i fosfor, koji su neophodni za voćke. Zbog osetljivosti prema mrazu seje se u martu ili još bolje sredinom leta. Dobra je i medonosna biljka. Seje se u količini od 150 do 200 kg/ha.
