Osoka predstavlja tečno đubrivo koje nastaje od tečnog dela stočnih ekskremenata, mokraće, tečnosti iz stajnjaka, te vode dospele iz atmosfere i one koja se utroši za pranje staje. Količine proizvedene osoke su varijabilne i zavise od niza činilaca, a pre svih od:
- nepropustljivosti poda staje,
- upotrebljene vode za pranje staje,
- kvaliteta prostirke,
- načina nege stajnjaka,
- dužine držanja stajnjaka na đubrištu,
- dužine držanja stoke u štali,
- kao i količine vodenih taloga.
Svakako da nabrojani faktori utiču i na njen kvalitet – sastav, pošto razblaženje vodom i gubitak N ( azota) u znatnoj meri doprinosi da u osoki imamo nižu koncentraciju hranljivih materija u odnosu na mokraću. Prema nekim podacima sadržaj N( azota) kreće se od 0,26 do 0,39 %; P2O5 od 0,06 do 0,12 % i K2O od 0,36 do 0,58 %. Kao prosečne vrednosti mogu se uzeti sledeće vrednosti sadržaja u osoki:
- azota 0,20 %,
- P2O5 0,01 % (tragovi) i
- K2O 0,5 %.
Kako se fosfor u osoki praktično nalazi u tragovima, to se za osoku kaže da je to N i K đubrivo.
Azot u osoki je pretežno u obliku amonijum-karbonata i urejee (70-90 %) koji su lako rastvorljivi u vodi, dok je 10-30 % u obliku organskih azotnih jedinjenja, a takođe, rastvorljivih u vodi. Kalijum se nalazi pretežno u obliku K2CO3, koji je takođe rastvorljiv i iz koga je kalijum pristupačan biljkama,
Osoka se prikuplja i do primene čuva u tzv. osočari – jami specijalno građenoj za njeno prikupljanje. Osočara je u blizini đubrišta sa kojim je spojena kanalom i uvek je u nižem delu u odnosu na đubrište. I osočara i kanal koji je spaja sa đubrištem su pokriveni kako bi se smanjili gubici azota.
Osoka se rasipa po zemljištu cisternama. Iz osočne jame se vadi pumpama i puni u cisterne, kojima se odvozi na parcelu. Iz cisterni se prska po mogućnosti po oblačnom vremenu, bez vetra, ujutro ili uveče, da bi gubici isparavanjem bili što manji. Osoka se u zemljište može uneti i posebnim kultivatorima koji imaju montirane rezervoare, a može se dodavati i vodi za navodnjavanje.
Najbolje je osoku primeniti posebnim oruđima koja je direktno unose u zemljište, bilo pre setve ili za vreme vegetacije – između redova biljaka. Ako se ne unosi u tlo direktno, potrebno je posle rasipanja po zemljištu da se nekim oruđem unese u tlo, jer, u protivnom, gubi hraniva isparavanjem i svojim neprijatnim mirisom zagađuje okolinu. Neprijatni mirisi iz poljoprivrede ne mogu se potpuno izbeći, ali se mogu smanjiti primenom najboljih dostupnih raspoloživih tehnologija i dobrom poljoprivrednom praksom. Prilikom korišćenja osoke na neobraslom zemljištu ili strnjištu, treba osoku odmah inkorporirati (u roku od 6 sati, ukoliko je to moguće). Kada se osoka primenjuju po golom tlu ne treba je razblaživati vodom. Osokom se može polivati slama i kukuruzovina pred zaoravanje, time se ubrzava njihovo razlaganje, a zemljište dobija kompletniju organsku masu.
Osokom se nesmeju neposredno đubriti povrtarski usevi (salata, kupus, spanać, paradajz, luk itd.) zbog mogućnosti zagađivanja i širenja zaraze. Njome se najviše đubre okopavine i travnjaci. Pre upotrebe može se razblažiti vodom. Travnjaci se đubre u rano proleće ili posle otkosa; nakon toga se drlja.